Piše: Ljubiša Vidović Fakultet za medije i komunikacije
Holivud je uvek bio sinonim za filmsku industriju.
Od početka dvadesetog veka kada je krenuo razvoj pokretnih slika, pojave tona i ekspanzije industrije, zajedno sa Holivudom rasle su i kompanije koje se bave filmskom produkcijom, da bi već za nekoliko decenija entertejnment industrija zauzela visoku poziciju u američkom društvenom proizvodu.
Svaki od tih razvojnih perioda američkog filma sa zapadne obave obeležili su režiseri, koji su formirali trendove, filmske žanrove i snimili stotine kultnih ostvarenja, čija gledanost se merila stotinama miliona.
HOLIVUDSKI REŽISERI - KROZ ISTORIJU
Sa pojavom zvučnog filma, prvo veliko ime koje se izdvojilo je Džon Forda, a njegova četiri oskara koje je dobio za režiju i danas teško da iko može da nadmaši. Njegovi Potkazivač, Mladi Linkoln, Poštanska Kočija bili su kultni filmovi tridesetih, a saradnja sa Džonom Vejnom obezbedila je obojici zvezde na stazi slavnih u prestonici filma, već četrdesetih godina.
Četrdesetih su se pojavila nova režiserska imena Orson Vels, Džon Hjuz, Oto Preminger, Nikolas Rej, Alfred Hičkok, koji su modernizovali pristup režiji ali i filmu. Ista decenija je donela i noar žanr. Mračne priče o detektivima i fatalnim ženama kao glavnim akterima. Može se reći da je Hemfri Bogart konačno uspeo da postane glavni glumac upravo zahvaljući noar filmovima, gde su režiseri primetili njegovu ciničnu harizmu vuka samotnjaka koji pokušava da se izvuče iz teških situacija. Što se tiče glumica u prvi plan su isplivale Lana Tarner, Rita Hejvorth, Loren Bakal i Ava Gardner.
Iako su četrdesete i pedesete protekle u znaku noara, bilo je tu režisera koji uspeli da probiju van tog žanra.
Elia Kazan je napravio fantastične filmove: Na dokovima Njujorka, Tramvaj zvan čežnja, Istočno od raja. Marlon Brando i Džejms Din su po mnogima napravili najbolje uloge u njegovim filmovima, zbog čega su Kazana prozvali - glumački režiser. Razlog je u njegovom temeljnom radu sa glumcima na razvoju likova koji su igrali. Kazan je uvek imao smelosti da uz naporan rad sa svojim glumcima dobije ono što želi. Treba napomenuti i Alfreda Hičkoka koji jedan od najprepoznatljvijih režisera. U njegovim filmovima prvi put vidimo veoma dinamičnu kameru i konstantnu napetost.
Hičkok je bio majstor napetih situacija, a sličnost sviih njegovoh glavnih likova je nešto što je filmska publika volela. Opsesivni muškarci i nesigurne plavuše su uglavnom bili nosioci Hičkokovih filmova. Odnos između muškarca i žene, te majke i sina je također bila tema kojoj se Hičkok uvek vraćao.
Krajem pedesetih se pojavio Stenli Kjubrik sa filmom Staze slave i nametnuo se kao režiser koji uvek bira provokativne teme u kojima on uvek sjajno pokazuje svoje veštine za kreiranje priče te fantastične i veoma čudne vizuelne tehnike. Nakon jako teške saradnje sa Kirk Daglasom na filmu Sparatakus, Kjubrik odlazi u Englesku gde će napraviti sva svoja buduća ostvarenja.
Krajem šezdesetih u Holivudu se pojavljuje nova grupa režisera takozvani “Balavci”. Frensis Ford Kopola, Stiven Spilberg, Brajan De Palma, Martin Skorseze i Džordž Lukas. Tada je počela era takozvanog novog Holivuda.
Tematski i žanrovski su bili veoma različiti, Spilberg je uvek imao ambiciju da pravi velike filmove za široke narodne mase ali koji će ipak imati veći značaj od prosečnog blokbastera, Skorseze je na pravi način doneo ulice Njujorka na veliko platno, Brajan De Palma je snimao dramatruški napete filmove sa primesama misterije, a Džorž Lukas je obradovao mnoge generacije sa koljena na koljeno sa franšizom Zvezdane staze.
Kopola je uvek pokušavao da bude drugačiji pa su njegove teme bile jako različite, Kum i Kum drugi deo je mafijaška saga po knjizi Marija Puza, Prisluškivanje drama o paranoičnom čoveku koji se bavi prisluškivanjem, dok je Apokalipsa danas priča o strahotama vijetnamskog rata.
Bez obzira na sve svaki od njih je ostavio neizbrisiv trag u američkoj i svetskoj kinematografiji. Skoro da nema režisera novije generacije koji ne bi izdvojio jednog od njih kao svog uzora.
Treba pomenuti film Goli u sedlu koji je na neki način otvorio vrata svim ovim režiserima. Film Denisa Hupera kontroverznog glumca i režisera koji je sa svojim kolegom Piterom Fondom i tvorac scenaria. Nikolsonu, koji je uz pomenutu dvojicu igrao jednu od glavnih rola, ova uloga je otvorila vrata za sve ono što će uraditi u svojoj veoma uspešnoj karijeri, a Fonda i Huper su se pokazali kao veoma kreativni stvaraoci.
Goli u sedlu je bio potpuno drugačiji film od ostalih iz tog vremena. Iako je u pitanju film sa veoma malim budžetom, dva autora su bili veliki entuzijasti koji su uz kasniju pomoć holivudskih producenata uspeli da naprave film koji je i danas aktulentan. Bajkeri, hipici, dileri droge, alkoholičari i mnogi drugi su akteri ovog filma. Film je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Kanu gde je stetako podeljene kritike zbog mnogih kontroverznih događaja koje prikazuje, ali je vremenom postao moderni klasik. Ovaj film pokazuje takozvanu kontrakulturu Amerike a njegov uspeh u bioskopima je otvorio vrata, novim autorima koji žele na velikom platnu da prikažu drugačije priče od onih na koje je tadašnja publika navikla.
Sedamedesete nisu bile zlatne za Hupera i Fondu. Poklekli posle uspeha svog prvenca, a poroci i buran život su ih koštali veće karijere.
Međutim, za holivudske balavce sedamdesete su bile zlatno doba. Ređale su se nagrade, a publika je rado išla u bioskope da gleda njihova dela. Američki grafiti, Zvezdane staze Nova nada, Ajkula, Bliski susreti treće vrste, Kum, Kum 2, Prisluškivanje, Apokalipsa danas, Ulice zla, Taksista, Keri, Furija su filmovi koji su obiležili sedamdesete i kritički i finansijski.
Treba svakako izdvojiti i boksersku sagu “Roki” koja je proslavila Silvestera Stalonea. Filmove Sidneja Lameta Serpiko i Pasije Poslepodne u kojim briljirao Al Paćino, film Miloša Formana Let iznad kukavičjeg gnezda koji govori o odnosima bolesnika i osobolja u umobolnici te potresnu ratnu dramu Majkla Kimina Lovac na jelene.
U isto vreme svoje najbolje filmove je pravio Džon Kasavetis, ugledni režiser nezavisnih filmova iz Njujorka, ali on nije bio dio deo holivudske priče.
Navedeni režiseri su bili veoma aktuelni i osmadesetih godina.
Treba svakako posebno pomenuti Stivena Spilberga čiji su filmovi bili glavni hitovi u bioskopima, a serijal filmova o Indiani Džonsu gde je bio režiser i Povratak u budućnost gde je bio glavni producent, Spilbergu su obezbedili status kralja blok bastera. Pridobivši mlađu publiku, Spilberg postaje kralj bioskopskih blagajni i najbogatiji čovek u filmskoj industriji.
U prvoj polovini osamdesetih se pojavljuje još jedan režiser koji je uvek imao njuh za film koji će biti hit u bioskopima. Zahvaljujući svojim niskobudžetnim fillmom Terminator Džejms Kameron postaje jedan od ljudi od kojih se dosta očekuje u budućnosti. Što je devedesetih i opravdao s Titanikom, i dvehiljaditih sa Avatarom. Treba pomenuti i njegovu bivšu ženu Ketrin Bigelov koja je snimila Katanac za bol ratnu dramu o vojnicima deminerima u Avganistanu. Katanac za bol je pobedio Avatar na dodeli oskara u svim bitnim kategorijama, iako je malo ko tako nešto očekivao. Ketrin Bigelov je napravila film koji nije ni približno imao budžet kao film od njenog bivšeg supruga, ali presudila je iskrena emocija koja se vidi u svakoj sekundi ovog filma.
U drugoj polovini osamdesetih najcenjeniji filmski autor postaje Oliver Stoun veteran vijetnamskog rata koji je karijeru počeo kao scenarista kultnih filmova Ponoćni specijal i Lice sa ožiljkom.
Stoun je režisersku slavu stekao filmom Vod smrti jednim delom temeljenom na ličnim iskustvima iz Vijetnama u kojem je opisao sve strahote rata kroz koje prolazi jedan vod sastavljen od raznih klasa ljudi. Iako je napravio par kvalitetnih filmova, devedesetih se izgubio pokušavajući da imitira nove nove talentovane autore koji su ostavljali svoj lični pečat u kinematografiji tih godina.
Devedesete su donele imena kao što su Kventin Tarantino, Pol Tomas Anderson, Aleksander Pejn, Ves Anderson, Ričard Linkanter, Sofia Kopola, Kevin Anderson i Dejvid Rusel, dok su braća Džoel i Itan Koen dobili bolje uslove za snimanje svojih zanimljivih filmova.
Nova sveža krv u Holivudu je postavljala neke nove standarde. Naravno i dalje je bila aktuelna starija generacija režisera. Spilberg je napravio par velikih filmova i po oceni publike i po oceni kritičara. Treba izdvojiti Park iz doba jure, Šindlerovu listu i Spašavanje vojnika Rajana. Skorseze je devedesetih napravio dva filma koja se i dan danas rado gledaju, Dobri momci i Kazino. A u tim filmovima Skorseze potvrđuje status režisera koji najbolje razume jezik ulice i sveta mafije.
Novi vek je takođe doneo nekoliko zanimljivih autora. Dva najzanimljivija imena su svakako Kristofer Nolan i Daren Aronofski. Oba režisera su se probila zahvaljuću niskobudžetnim filmovima koji su dobili izuzetnu pažnju publike i kritičara. Kad je došao red na prelazak u višu ligu Nolan je uspešno nizao uspehe triologijom Mračni vitez te filmovima Prestiž, Povratak Međuzvezdani. U pitanju su dela ogromnog budžeta ali i još veće zarade. Neki njegovi filmovi su zaradili preko milijardu dolara. Nolan je jedan od retkih koji je uprkos saradnji sa velikim filmskim studijima uspeo da zadrži svoj autorski pečat.
Što se tiče Arnofskog, nakon uspeha Rekvijema za snove, odlučio je da napravi svoj prvi veliki film Fontana ali on nije uspeo ni kod kritike ni kod publike, tako da se ubrzo vratio filmovima sa manjim budžetima. Njegova sledeća dva filma Rvač i Crni Labud su mu vratili kredibilitet talentovanog autora.
Svih ovih godina i dalje nas autori iz prošlih dekada časte kvalitetnim filmovima, Paul Tomas Anderson sa Biće krvi, braća Koen sa Nema zemlje za starce, Skorseze sa Dvostrukom igrom, Ves Anderson sa Carstvo izlezećeg meseca, Sofia Kopola sa Izgubljenima u prevodu, Aleksandar Pejn sa Nebraskom, Dejvid o Rusel sa Američkom prevarom,
Naravno treba pomenuti i dva Meksikanca sa zelenom kartom, a to su Alehandro Gonzalez Inaritu (Vavilon, Čovek ptica, Povratnik) i Alfonso Kuaron (Potomci, Gravitacija). Ova dva režisera su se nametnuli kao veoma kreativni i interesantni autori ćiji su filmovi česta tema filmskih razgovora.
Bez obzira na sve što smo videli poslednjih godina ipak treba izdvojiti već pomenutog Kristofera Nolana. U pitanju je čovek koji je uspeo da spoji umetnički i komercijalni kvalitet. Čovek čiji filmovi u isto vreme zarađuju ogromni novac ali i prolaze sjajno kod kritike. To je danas ipak retkost.
Svaka dekada je imala svoje neke nove balavce, u predhodnih nekoliko godina su se pojavili Demian Čazele (Ritam ludila, La la lend) Beri Dženkins (Čarolija), Rajan Kugler (Stanica Frutvejl, Krid ), Ben Zetlin (Zveri južnih divljina), Džef Nikols (U zaklon, Leto na obalama Misisipija) Keli Freming Krejg (Na granici sedamnestih).
Možda su to novi holivudski balavci, filmski stvaraoci u kojima će se za dvadeset godina pričati kao bitnim filmskim autorima.
Ostaje nam da sačekamo, gledamo nove filmove, a vreme će pokazati o kojim autorima će se pričati u superlativu i u budućnosti.