Autor: Tea Nikolić, Fakultet za medije i komunikacije
Dečak. Sasvim običan dečak, koji kao i svi drugi dečaci svoje detinjstvo provodio igrajući fudbal. Sve do jedng trenutka, kada je sticajem okolnosti doživeo nesreću, udario ga je automobil. Dečak je jedva preživeo. Zadobio je teške povrede. Mesecima se borio sa zdravstvenim problemima i gotovo neizdrživim bolovima. Ali, ovaj težak trenutak pretvorio u jarke boje. Tada je svoj život posvetio crtanju, ni ne sluteći da će jednog dana postati umetnik koga će umetnici svetskog ranga prihvatiti i diviti se njegovim delima. Tada u bolnici slika svoj prvi ciklus, katarzično prazni svu bol, patnju i probleme, zapravo on shvata da će slikarstvo postati njegovo životno opredeljenje.
STVARANJE UMETNOSTI CILETA MARINKOVIĆA
Milan Cile Marinković je zapravo još kao taj dečak u bolnici naslikao svoju prvu sliku, zvala se Potonuli grad. Nažalost, danas se toj slici gubi svaki trag. Ali, kako god, iako publika možda nikada neće videti baš tu sliku, Cile Marinković je postao slikar i njegovo ime danas jeste poznato ne samo Beograđanima, već i stanovnicima Pariza, Njujorka ili bilo koje druge metropole. Njegova dela se nalaze u katalozima svetskih aukcijskih kuća, a njegova umetnost je postala prepoznatljiva i cenjena među imenima svetske likovne umetnosti.
Još kao gimnazijalac Šeste muške, pohađao je časove vajarstva u Šumatovačkoj ulici, da bi kasnije išao i kod drugih slikara, ali je ipak Akademiju pokušavao više puta da upiše. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1972. godine. Svojim neospornim talentom, željom ka inovacijama, ali i buntovničkim stavom Cile Marinković je postao jedan od najuticajnijih, ali i najcenjenijih slikara ovog vremena. Sedamdesetih godina minulog veka postajao je perspektivan umetnik, da bi osamdesetih godina postao vodeći predstavnik avangarde. Još od 1966. godine ima više od sedamdeset samostalnih izložbi, ali takođe je i učestvovao na oko dve stotine grupnih izložbi kako u bivšoj Jugoslaviji, tako i u celoj Evropi. On je dobitik i više nagrada i u zemlji, ali i u inostranstvu u periodu od 1975. do 1995. godine. Od devedesetih godina prošlog veka živi i radi na relacije Beograd – Pariz.
KRIK MLADOSTI
Svoju originalnost, svoj smeli, ali i upečatljivi stil je uvek ’gurao’ i protivio se šablonima. Imao je svoj bunt, neko pozitivno besnilo koje je prenosio na platno. Kao krik. Kao mladost. Kao pobedu. Dobivši stipendiju Moša Pijade, odlazi za Pariz. Prve dane provodi blizu Notrdama u delu Pariza koji je prepun galerija, raznih vrsta umetnosti, muzike, teatra. Čini se kao da je oko njega vreme stalo. To je Pariz - Sartra, Pikasa, Hemingveja, Dalija. Grad velikih umetnika. Pariz mu je omogućio prve izložbe, prvenstveno u salonima, kasnije i samostalne. On je kolorit i sjaj Pariza preneo i na svoja platna i od njih napravio vanvremenska dela. Svi su dolazili u Pariz, jer im je davao nešto novo, budio je inspiraciju za slikanje, pisanje, terao je na umetnost.
„Pariz je za mene jedna velika promena, ovde sam uvek kao da sam opet u startu, imam neko ubrzanje, neki naboj. On mi je mnogo pomogao i u njemu sam upoznao čitavu gomilu sveta, tu sam kroz muzeje i neka putovanja do Londona i Amsterdama, imao razmisljanje o sebi kao slikaru i drugima oko sebe i u svemu tome sam svoje mesto našao. Danas me uzbuđuje džinovska količina pariskog neba, koje ima neverovatno okeansko prostranstvo i menja svoju svetlost s’vremenskim nepogodama, pa me stalno podseća na ono vreme impresionista u traganju za ultramarinom. Tu je i Sena, koja nosi kroz svoje korito i tok života, to treperenje reke koju posmatram nadohvat ruke, uliva mi novu snagu. Vrhunac stila je način življenja. Prepoznajem to u lavirintu pariskih ulica, kada osoba koja nosi tu harizmu prođe pored vas, trgnete se. To je neki mobilni svet neobeležen godinama i statusom, svet koji poštuje tradiciju i unosi novine. Tokom mog života u Parizu, imao sam prilike da upoznam poznate ličnosti iz sveta umetnosti: slikare, vajare, pisce, glumce, reditelje kao sto su Salvador Dali, Arman, Cesar, Mišel Pikoli, Sofi Marso, Žan-Mark Bar, Andrej Žulavski, Walerian Borovchik i mnogi, mnogi drugi“.[1]
PARIZ KAO VEČNOST
Menjajući svoj izgled pred zalazak sunca, čarobni Pariz postaje veći od sebe samoga. U tim trenucima uzima se kist i stvara se jedno novo delo koje redefiniše samu ljudsku dimenziju, stvarajući čoveka kao merilo stvari. Svoj mir, tišinu prenosi na belo platno, stvarajući kolorit boja i gužvi nijansi. Nanosima boja, Cile je sebe izdigao do samog vrha umetničkog sveta. Njegove slike su slike ljudi, žena, prolaznika. Na slikama predstavlja i onu ne tako lepu stranu života. To su obično ljudi zanimljivi, neobični, ljudi sa margina društva, svet koji je oko nas, a mi ga često i ne vidimo. Kafei, pariski prolaznici, ljudi sa svojim životnim pričama. Na jedan vrlo ekspresivan način predstavlja kretanje, promene i buku ljudi.
„Slikarsko platno je za mene veliko uzbudjenje i izazov, da se savlada ta ogromna količina bele površine. To belo platno uvek stavljam na pod velike terase na 8. spratu mog ateljea u Beogradu i 18. u Parizu. Ceo Pariz je na dnu te slike. Neprestano gmižem po toj slici. Platno to sve podnosi. U drugoj fazi sliku podižem i ona se onda slika. Nekada danima, a nekada izleti u dahu- za pet, šest sati. Tako da je ta cela akcija u stvari metafora mog rada, a na neki način tema. Jer, ja kao da napadam to belo platno, a belina se sama po sebi brani. Slikar je uvek odan prometejskom grču traženja, uvek novog, u sve složenijim oblicima u kojima se materija posredstvom stvaralačke mašte javlja. To vam izgleda kao ulaz u pakao ili obećanu zemlju, taj trenutak slikar pokuša da se zarije u “samu srž materije”. Nikada nisam išao za stvaranjem manirizovanog izraza. Komponentu stila izrađujem prema temi, doživljaju ili ideji“.[2]
Njegove slike slave život ljudi u Beogradu, Parizu ili Nju Jorku, ali i boje grada, mirise i lica prolaznika. Cile svoju inspiraciju pronalazi na ulicama, trgovima, kafeima, slika duh jednog grada i ljudi. Čovek je centar njegovih slika. Takođe njegova porodica, supruga Beba i ćerka Danica su njegova inspiracija, ali i osobe koje prate njegovu stvaralačku sudbinu. „Moji protagonisti su poput familije nekog putujućeg pozorišta. Ljudi sa margina, sa svojim životima, traumama, strahovima, radostima, sudbinama, žive svoje živote na mojim slikama, susreću se, razilaze, nestaju, pa se ponovo vraćaju sa nekom drugačijom ulogom, na nekoj drugacijoj slici…Oni potiču iz asocijacija na različite gradove, želje, nadanja, snove…Ponekad sa njima na moja platna dolazi i nekakav predosećaj, trag onoga sto će se tek dogoditi“.[3]
Kao slikar žestokih boja čini se da ih bez ikakvog reda ’baca’ na platno i izgleda kao da one same od sebe nađu svoj jezik i put, stvarajući život. Crvena i plava boja su dve osnovne boje i nezamenjive na njegovim slikama. Iako ga je privukao pop-art i neopisiva sloboda koju mu je pružao, igrajući se raznim predmetima, Cile je ipak ostao veran slikarstvu. Žene dominiraju na njegovim platnima, naizgled samo grube i sirove figure, ali njegove slike odaju duh i živost, ne samo zbog boja, već i zbog Ciletove ličnosti.
„Boje su za mene život, jer nose veliku energiju. Postoje dve boje bez kojih ne mogu ni da počnem da slikam. Crvena- kao baza, zatim harmonično nastupa i plava. Ta crvena - goruća, vatrena, užarena i plava- hladna, nežna, setna, to neko plavetnilo koje se vezuje za neke lepe stvari. Ima ga i na nebu, znate. U stvari ja sam i kao klinac uvek kidisao na jaku boju, kao na vatru, krik, na drastične direktne i vrišteće tonove i onda sam bez ikakvog reda počeo da ih bacam na platno i one sada govore svoj jezik i žive svoj život na mojim platnima“.[4]
GALERIJA USPEHA - PROLAZNICI KAO VEČNA INSPIRACIJA
Njegova samostlna izložba „Prolaznici“, poslednja u nizu, održana je u paviljonu Orangerie de Cachan u Parizu. To je dvorac iz XIX veka, koji je za ondašnji umetnički milje bio značajno mesto, a danas je to galerija u kojoj izlažu bitna i velika umetnička imena. „Prolaznici“ predstavlja seriju najnovijih slika, na kojima je predstavljena osnovna nit njegovog umetničkog opusa. Pogled na društvo, ali i na čoveka, kao nomada sadašnjosti. To su ljudi koje susrećemo svaki dan, u kafićima, na ulici, mada ih ne poznajemo. Ali, oni su deo društva u kojem živimo. Cile nije portretista, on je zapravo slikar lica, ponekad udvostručenog ili samo profila koji idu jedan za drugim. Obično su u pitanju ženski likovi, ali ponekad je pol nebitan, jer zapravo lica prikazana iz ovog ugla nemaju individualnost, a možda čak nemaju ni identitet, jer živimo u osiromašenom društvu na svim nivoima, punom privida.
„Prolaznici su ljudi koje susrećem i koje posmatram u raznim situacijama: na ulici, na aerodromima, restoranima, u prevozu... To je jedna celokupna scena kojom se bavim kroz celo svoje slikarstvo. Tema „Prolaznici“ zapravo je nit koja prati celokupan opus kroz pogled na drustvo i na čoveka koji je stavljen u centar zbivanja, kao nomad modernog vremena“.[5]
"Chemin Vert", ulje na platnu - Prolaznici 2015
Pariz sa svojom elegancijom, prefinjenošću, otmenošću, sa svojim bulevarima, Senom i duhom stvorio je slikara kakav je Cile Marinković. Pariz je u njegovom životu bio velika promena, uzbuđenje slobode, ali i inspiracija za stvaralački naboj. Našao je svoje mesto pod pariskim plavim nebom i prvi put zamišljao sebe kao slikara, ali i stvarao svoj lik i delo. Postao je njegov oslonac, tok života i stalna inspiracija. Način življenja i sam stil života. Pariz kao grad umetnosti otvorio je svoje ruke i pustio ga da uđe i postane poznati umetnik. Svojim krupnim šakama u tišini sa kistom i bojama Cile Marinković od belog platna stvara još jedan san.
IZVORI:
- Intervju sa Ciletom Marinkovićem
- Milan Cile Marinković, Nikola Kusovac i Tatjana Bošnjak, Ulus, Beograd, 1989.
[1] Intervju sa Ciletom Marinkoviće, njegov odgovor na pitanje: Šta je Pariz? Emocija, ljubav, lik, želja, inspiracija, sloboda...
[2] Intervju sa Ciletom Marinkoviće, njegov odgovor na pitanje: Šta je zapravo slikarsko platno? Naboj, inspiracija, potez ruke, pogled, strah...
[3] Intervju sa Ciletom Marinkoviće, njegov odgovor na pitanje: Likovi sa vaših slika liče na jedan svojevrstan teatar. To su likovi sa svojim životnim pričama, izgledaju tako stvarno, kao da dišu, pate, raduju se, odlaze, vole... Ko su likovi na vašim slikama?
[4] Intervju sa Ciletom Marinkoviće, njegov odgovor na pitanje: Crvena i plava boja dominiraju na vašim slikama. Šta za vas predstavljaju boje?
[5] Intervju sa Ciletom Marinkoviće, njegov odgovor na pitanje: Izložba "Prolaznici" koju ste održali u Orangerie de Cachan u dvorcu iz XIX veka je prožimanje društva i likova, onog i ovog vremena to jest čoveka kao nomada. Šta je zapravo priča koja stoji iza izložbe "Prolaznici"?