ZAJEDNIČKA I VEZANA VALUTA
Uvođenje jedinstevnih valuta za šire, nadnacionalne oblasti oduvek se smatralo korisnom i važnom odlukom iz ugla ekonomije, politike, investitora pa i običnih građana. Jedna takva valuta nosi sa sobom značajno smanjenje transakcionih troškova i olakšava promet robe i usluga unutar unitarne oblasti.
Uvođenje evra, kao jedinstvene valute u Evropi odnosno EU, nije prvi takav slučaj. Postoji veliki broj sličnih poduhvata u istoriji koji su za cilj imali ili uvođenje zajedničke valute ili vezivanje za neku jaču i stabilniju, čime bi obezbedili stabilnost sopstvenoj nacionalnoj valuti. Od savremenih slučajevima najpoznatiji je Hong Kong koji je pre 20 godina vezao svoj dolar za USD ili Ekvador koji američki dolar koristi kao svoju valutu.
Međutim, bilo zajednička ili vezana - pegged, takva valuta značajno ograničava manevarski prostor centralnim bankama, zbog čega one nisu u stanju da amortizuju ekonomske šokove koji se prelivaju sa drugih tržišta. Između ostalog, ovo je ključni razlog zbog čega ovakvi projekti često nisu prolazili test vremena.
Najskoriji primer je Švajcarska koja je u januaru 2015 bila prinuđena da otkloni vezu svog franka sa evrom zbog ogromne štete koju je Centralna banka Švajcarske trpela.
LATINSKA MONETARNA UNIJA (LMU)
Prvi veliki međudržavni monetarni projekat ujedinjavanja, ostvaren je sredinom 19. veka, tačnije 1865. godine, kada su Francuska, Italija, Švajcarska i Belgija odlučile da formiraju Latinsku montarnu uniju, čime će izvršiti svojevrsnu monetarnu unifikaciju na način da valute sve četiri država vrede isto kao i da budu u slobodnoj upotrebi na teritoriji država potpisnica.
Naime, pre formiranja ove Unije, većina evropskih zamalja u 19. veku imala je takozvane bimetalne monetarne sisteme, gde su kovanice bile izrađene od srebra ili zlata i imale vrednost srezmernu količini i čistoći plemenitog metala koji su sadržale.
Svaka država je kovala novac za sebe i sama određivala nominalnu vrednost, težinu kovanice kao i procenat plemenitog metala u kovanici - čistoću, koja nesaobraznost je izazivala veliki broj problema u razmeni i obračunu vrednosti.
Na primer, nakon što je početkom 19. veka značajno povećana eksploatacija zlata u Americi, cena tog metala je značajno pala u odnosu na srebro, da bi 1873. godine, kada je LMU de facto prešla na zlatni standard, vrednost srebra počela opet da opada i tzv racio između dva glavna plemenita metala počeo je da se produbljuje. Ovaj fluktuirajući odnos vrednosti ova dva metala dodatno je unosio zabunu i nesigurnost u valutne transakcije
Kada je 1860. godine Švajcarksa smanjila procenat srebra u kovanicama na 80%, Francuska i Belgija, čije su kovanice imale veću čistoću, bile su prinuđene da zabrane promet Švajcarskih franaka na njihovoj teritoriji. Nakon toga, 1862. godine i Italija je smanjila čistoću svojih srebrnih kovanica na .835, a lire su preplavile evropsko tržište.
Sve veća trgovinska razmena unutar evropskih zamalja nailazila je na veliki broj komplikacija usled različitih i neusklađenih monetarnih propisa.
Iz tih razloga, na Konferenciji, održanoj 23. Decembra 1856, doneta je odluka o formiranju Latinske Monetarne unije (LMU), sa datumom stupanja na snagu 1. avgusta 1866, a čije su članice osnivači bile Francuska, Italija, Švajcarska i Belgija.
Pomenutom odlukom ustanovljen je jedinstven obrazac u izradi kovanica, koji je podrazumevao tačan odnos nominalne vrednosti i količine odnosno čistoće plemenitih metala u novcu. Valuta svake članice unije mogla je biti korišćena u međusobnim državnim, privrednim ali i plaćanjima fizičkih lica.
Nakon par godina učestalih problema, naročito usled hiperemisije srebrenjaka, članice su 1873. godine, u potpunosti uvele zlatni standard, kako bi ojačale monete i sprečile nekontrolisano kovanje novca.
Odmah nakon stupanja na snagu sporazuma, državama osnivačima pridružila se Grčka, a neposredno za njom su pristupile Španija, Austro-Ugarska i Bugarska. Od 1877. godine u Uniju je primljena i Srbija, koja je već nekoliko godina ranije počela da kuje novac po standardima LMU.
Po uzoru na LMU, 1873. godine, formirana je i Skandinavska monetarna unija koja je svoju valutnu politiku od početka bazirala na zlatnoj podlozi novca. Inicijalno je osnovana od strane Švedske i Danske, a dve godine kasnije im se pridružila i Norveška.
Povezani članci:
Kovani novac Kneževine Srbije
Šta se dešava sa Bitcoinom - Usponi i padovi kripto-valute
MANJKAVOSTI SPORAZUMA I PROPAST EVROPSKE MONETARNE UNIJE
Sa izuzetkom Italije, koja i pored članstva u Uniji nije uspela da iskontroliše svoj fiskalni deficit i svede stopu inflacije na normalni nivo, LMU je pokazala niz dobrih rezultata tokom svoj postojanja.
Na primer, pored značajnog uvećanja obima trgovine između članica i smanjenja troškova, primena zlatnog standarda doprinela je manjoj ekonomskoj nestabilnosti tokom trajanja unije i niskom procentu stope inflacije.
Međutim, lepo zamišljen sistem koji je trebao bar u monetarnom smilsu da ujedini Evropu, već u privim godinama primene pokazivao je niz nedostataka.
Naime, na početku nije bila jasno definisana količina srebrnog novca koju je svaka članica unije mogla iskovati, pa je novac pojedinih zemalja korišćen nesrazmerno više od drugih. Takođe, nije regulisano ni izdavanje papirnih ekvivalenata kovanicama - banknota, koje su u početku izdavane kao garancija da će njihovom donosiocu bili plaćena određena količina zlata ili srebra u kovanicama.
Svega nekoliko meseci nakon ratifikacije Italija je obustavila konvertovanje svojih banknota u srebrne kovanice iste nominalne vrednosti, što je imalo za posledicu poplavu italijanskog novca u drugim državama članicama.
Nakon što je Vatikan pristupio Uniji, 1868. Godine, desio se skandal. Umesto propisane čistoće od 83.5% srebra, utvrđeno je da vatikanske kovanice imaju čistoću 83,167%, što je imalo za posledicu da novčići te države odmah budu zabranjeni u Francuskoj.
Da bi članice pokušale da isprave greške sa početka postojanja Unije, prijem Grčke uslovljen je kovanjem grčkog novca u pariskoj kovnici i prosleđivanjem cele iskovane količine u direktno Grčku za potrebe lokalnog tržišta. Međutim, svega nekoliko nedelja nakon toga, mali grčki srebrenjaci našli su se u opticaju u celoj Uniji.
Jedan od glavnih problema sa kojim se Unija suočila je nestalna odnosno promenljiva vrednost plemenitih metala kao i promenljiv racio vrednosti zlata i srebra koji se u 19. veku kretao u velikim amplitudama. Nakon prelaska na zlatni standard, značajno je opala vrednost srebra, pa je prvobitno zamišljeni odnos srebrenjaka i zlatnika tačno utvđene nominalne vrednosti izgubio smisao.
Tako je srebrenjak nominalne vrednosti od recimo 5 dinara težio 25 grama srebra, čistoće .900, a zlatnik od 10 dinara 3,22 grama iste čistoće. Nominalno, dve srebrne kovanice od 5 dinara su vredele isto kao zlatnik od 10, ali se odnos vrednosti materijala od kojih su iskovane značajno menjao, da bi krajem 19 veka zlatnici faktički vredeli mnogo više od srebrnjaka, koji su počeli da se koriste uglavnom za sitniju trgovinu. S toga je odnos vrednosti kovanica koje su trebale da vrede isto, realno, a ne samo nominalno, postao svojevrstan nonsense.
Zbog učestalih komplikacija oko primene i poštovanja sporazuma, Unija se suočavala sa ve većim brojem problema.
Prva članica koja je isključena od strane ostalih bila je, a ko drugi nego Grčka, 1910. godine, sa obrazloženjem da je tradicionalno ekonomski slaba, da nije poštovala odredbe sporazuma, kao i da je smanjivala procenat zlata u svojim kovanicama.
Već nakon Veikog rata, iscrpljena Evropa se suočava sa političkim i ekonomskim turbulencijama koje LMU nije mogla da prevaziđe i 1927. godine prestala je pravno da postoji.
Povezani članci:
2017 - Izborna godina i početak globalne krize
Zlato i Dolar
Prognoza kursa evra i ekonomije EU
Da li Nemačka ponovo uvodi Marku ?!
SLIČNOSTI LATINSKE MONETARNE UNIJE I EU: DA LI SE ISTORIJA PONAVLJA?
Već u prvim godinama primene sporazuma o LMU osetila se razlika između bogatijih država sa stabilnijom ekonomijom i onih siromašnijih.
Pored gore opisanih problema, jedan od glavnih faktora neuspeha LMU bilo je ponašanje italijanske vlade koje je odstupalo od dogovorene politike. Konstantna zaduženost i fiskalni deficit uz nekontrolisanje količine srebrnog novca, kao i prekomerna emisija banknota, prelili su probleme sa kojima se suočavala ova država na celu LMU.
Identičan problem imamo i danas u EU, samo što je umesto Italije, Grčka ta koja zadaje glavobolje EU. Takođe i danas je izražena razlika između jakog, ekonomski i fiskalno disciplinovanog severa naspram prezaduženog juga Evrope. Jedinstvena valuta koja jednima donosi benefit, drugima stvara probleme.
Akcije su koje sprovode čelnici EU i koje su sprovodili u LMU veoma su slične, sa razlikom što je LMU emitovala novac sa zlatnom podlogom, dok je danas taj princip napušten.