Svako ko putuje u Berlin sa očekivanjem da će videti tipičan nemački grad, odmah nakon što krene TXL Expess bus-om ka centru sa Tegela, shvata da je ovaj grad nešto sasvim drugo.

Da li je možda on pravi – nemački, a Keln, Dizeldorf ili Frankfurt nisu, ili je obratno, sasvim je svejedno.  

U svakom slučaju prema glavnom gradu Prusije i svih Rajhova koji su došli nakon Bizmarkovog ujedinjenja, svi zapadnonemački furtovi, burgovi i dorfovi, su samo uređeni istorijsko - administrativni centri svojih pokrajina ili okruga. Istina, sa savršenom decentralizacijom ekonomske moći i kapitala.

Berlin je jednom rečju metropola, sa svim činiocima koje taj naziv sa sobom nosi.

Čitanje i učenje o moćnoj carevini, Vajmarskoj republici i ozloglašenom Trećem Rajhu, doprinelo je da uđem u ovaj grad sa strahopoštovanjem. Odmah sam pomerio sve obaveze, promenio planove i izlazeći iz novoizgrađene staklene zgrade berlinskog HauptBahnhofa, uputio se pravo ka zgradi Rajhstaga, odnosno današnjeg Bundestaga.

I naravno, zamalo nisam prošao pored nje, jer sam poput deteta očekivao da ću ugledati najveću zgradu na svetu. Bar kao Parlament Rumunije. Međutim, odsustvo očekivane arhitektonske gromade, ne umanjuje lepotu i vrednost ovog zdanja, oko koga se prolilo toliko krvi 1945 godine. Fanatizam desetina poginulih crvenoarmejaca koji su želeli da prvi postave zastavu na vrh na puškometu nemačkih snajpera govori o simbolizmu ove zgrade, za Nemce i Sovjete, podjednako.

A kada se uključite u veliki bulevar 17. Juni koji duž velelepnog Tiergartena spaja Grosser Stern trg sa Brandenburškom kapijom, ne preostaje vam ništa nego da se odlučite da li ćete desno ka čuvenoj Zvezdi, ili levo ka Kapiji i dalje do Alexander placa gde sam se ja uputio.

Ali da bi došao do tamo, morao sam proći kroz Brandenburšku kapiju, pored Bundestaga, još jednog simbola Nemačke i njene prestonice. I opet ista stvar. Da li je razlog to što je mahom fotografišu sa zemlje jer nigde oko nje nema visokih zgrada, kapija kroz koju sam mislio da se može proterati osrednji Boing (kad se okrene na kant) nije viša od 20 metara. Nek bude 25, al sa sve spomenikom. Ni peti deo od građevine koja sija na polir plata srebrnoj kovanici od 10 maraka, kovanoj u slavu 750 godina Berlina koju sam kao klinac kao blago čuvao u drvenoj mahagoni kutiji sa ostalim dragocenostima.

A kada se prođe kroz uzan prolaz između stubova, i ušeta na Pariser plac, zapravo se ulazi u tipičnu gradsku svakodnevnicu. Sa gužvom koju čine domaći stanovnici, turisti koji ih usporavaju i nezaobilazne saobraćajne gužve.

A ja ne mogu da se oduprem želji da odgonetnem na koji grad me podseća Berlin. Déjà vu od ulica i zgrada me tera da ga poistovetim sa nečim već viđenim koje mi uporno izmiče iz misli.

Taman kad otkrijem delić nekog grada ukaže mi se drugi. Bez jasnog pravila i geografskog sleda.

Google maps sam isključio, kartu nisam ni kupio, i pustio sam da me Under den Linden ulica nosi svojim pravcem. I tako stigoh do lepog Berliner Doma, izgrađenog u neorenesansnom stilu, okruženog Altes muzejom,  Nacionalnom galerijom i Lust gartenom prepunim lijandera i drugog  mediteranskog bilja. Kako ga održavaju tokom zime, nisam uspeo da saznam. Pored pomenutog Altes muzeja antikviteta, tu su još istorijski Pergamon, poznati muzeji špijunaže, tehnologije, prirodnih nauka, evropske kulture, fotografije i nezaobilazni muzej DDR-a. Svi su manje više u krugu od par stotina metara.

Nekih pola sata šetnje, ili više ako lovite WiFi i svraćate po kafu ili Wurst, ulazi se u nesvakidašnje lep deo grada. Tek mi se on učinio poznatim. Taman kada sam počeo da paranoišem da sam u prošlom životu često obitavao ovde,  jedan crveni simbol na prevrnutoj kutiji ispred uličnog prodavca mi je dao odgovor - ja sam već dobrih par stotina metara u Istočnom Berlinu. Prestonici bivšeg DDR-a.

Istočni deo grada istina ima u sebi nešto od onog zapadnog dela, ali mnogo više istočnoevropske arhitekture i - Beograda. Mislim na Novi Beograd. Zapravo, Istočni Berlin je nešto kao kada bi dali Nemcima da srede Novi Beograd.

Fernesehturm, 200 metara visok TV toranj i jedan od simbola Istočnog Berlina izgrađen pedesetih godina prošlog veka, bio mi je orjentir do Alexander placa.

Kroz prolaz pored Galerije Kaufhof (Lafayette je ostala kilometar - dva iza) izbio sam na prostran trg prepun mladih ljudi. Ne znam šta je bio povod za skup i da li ga je bilo uopšte, ali sva je prilika da je scena od tog dana uobičajena za ovo mesto.  Okružen oštro oivičenim zgradama u socrealističkom stilu, prostranim baštama kafića i restorana, sa fontanom u centru, besprekorno održavan i sređen, ovaj trg nipočemu ne izgleda kao da se nalazio iza takozvane gvozdene zavese i rampe gde su se gledali Nikita i Elton Džon.

Od simbola pruske moći, preko Trećeg Rajha i grada koji je dugo delio svet na dva dela umesto Griniča, ovo mesto je postalo prestonica savremene umetnosti najrazličitijih vrsta. Grad muzeja, galerija i epicentar hipsterskog pokreta.  

Težak put, koji se isplatio na kraju. Iako su se Nemci nakon rušenja zida svojski potrudili da se doba hladnog rata i Varšavskog pakta ne oseća u vazduhu, neke stvari se ne mogu zanemariti, a čega su i oni postali svesni. Stoga sve više ističu DDR kao deo svoje istorije, njegove dobre strane, i objavljuju svedočenja ljudi o dobrim stranama tog perioda.

D.M.

Povezani članci:

Dobrodošli u grad gde poslanici parlamenta dolaze na posao biciklom