Kriza u koju je svet upao 2008. očigledno postaje sve dublja, a države nikad u istoriji nisu bile na ovom nivou zaduženosti. Po mnogim analitičarima politički i ekonomski pravac u kom ide svet danas vodi u ćorsokak.
Politička elita to sigurno uviđa, ali ne preduzima nijedan pravi potez da čovečanstvo skrene sa puta koji vodi u provaliju istorije.
Da li olako drže da je takav scenario malo verovatan i čvrsto se držeći dodeljenih im funkcija i pogodnosti ili računaju da će se suočavanje sa realnošću desiti nekoj drugoj generaciji političara, možemo da nagađamo.
Međutim, jedini način da svet izađe iz krize su reforme političkih i ekonomskih sistema ogromnih razmera, počevši od kompletne garniture pojedinaca koji rade u interesu krupnog kapitala. S obzirom na to jednostavno je zaključiti zašto se tako lako ne mogu i ne smeju odreći zadatka koji im je dat i zbog kog su i postavljeni na političke pozicije.
Svet su duboko zahvatile političke krize, pojačane globalnim igrama centara moći koje za sada nikom ne donose dobro.
Uz to, Evropa nekada okosnica stabilnosti i progresa suočava se sa krizom deflacije, migranata, borbom na ivici recesije, kao i političkom krizom aktuelnih sistema i porastom podrške desničarski orjentisanim partijama koje prestavljaju direktnu pretnju unitarnoj Evropi.
Krajem 2016. imaćemo izbore u SAD, sa preuzimanjem vlasti novog presedinika u 2017, a u kojoj godini nas očekuju izbori u Nemačkoj, kao i referendum na kom se Velika
Britanija izjašnjava o ostanku u Evropskoj uniji koji se smatra ključnim faktorom koji će odrediti budućnost Evropske unije. Da li će ustupci načinjeni Ujedinjenom Kraljevstvu od strane EU, dajući mu specijalni status, dugoročno odložiti BREXIT, vreme će pokazati.
Ako se tome doda i referendum o samostalnosti Katalonije, koji predstavlja više od regionalnog problema Španije, jasno je da će 2017. samo u tom smislu biti burna.
Ne treba potceniti ni unutrašnja neslaganja članica EU povodom dogovorenog prijema migranata i migrantsku krizu uopšte.
Sa druge strane Atlantika u SAD, velika prezaduženost uz konstantno podizanje limita zaduženosti bez načina da se sa tim trendom prestane u kombinaciji sa opasnim špekulacijama oko potrebe da se kamatne stope podižu ili ne, rezultiraće početkom gubitka poverenja u institucije.
Sada je definitivno jasno da se svetska ekonomija usporava i stopa rasta može samo padati ostavljajući nesagledive posledice na svetsku ekonomiju koja je naivno projektovana na konstantnom i dugoročno neodrživom rastu.
U vremenima ekonomskog prosperiteta i stabilnosti, smanjuju se interesi za vođenjem ratova i izazivanjem sukoba. Međutim, mir je ugrožen prvenstveno kada je ugrožena ekonomska stabilnost i budućnost jedne zemlje i njenog stanovništva.
Suviše je mnogo sličnosti današnje krize sa velikom depresijom iz 1929. godine koja je kulminirala 1933, a iz koje su proistekli diktatorski režimi i Drugi svetski rat.
Jednostavno se mora skrenuti pažnja i na tu opasnost i na vreme zaustaviti slobodan pad svih društvenih vrednosti i poverenja u državne sisteme koji se upravo događa.
Sve što se počelo događati tokom 2015, očigledno se nastavlja i u 2016, a kako stvari stoje suviše je mnogo okolnosti koje prete da krajem 2017. godine iz više pravaca izazovu savršenu oluju koja bi kulminirala u vrlo kratkom periodu od svega nekoliko godina, a koja bi svet uvukla u krizu istorijskih razmera već 2020. godine.
S obzirom na ciklično kretanje istorije i ekonomije, velike recesije nisu samo stvar prošlosti.