VII milenijum pre nove ere. Lepenski Vir. XX april po novom kalendaru. Vlašići polako zalaze iza vrhova Treskavca, dok mlada devojka nosi riboliku skulputuru kući, koju će vekovima kasnije kustosi jedne ustanove imenovati titulom Praroditeljke.

Kao najstariji muzej u Srbiji, Narodni muzej bi morao da predstavlja osnovni temelj, tj. nosioca kulture čitavog jednog naroda. Međutim, muzej još od 2003. godine nema svoju stalnu postavku i to je činjenica koja nažalost ostavlja trag i ostaje poput dubokog ožiljka na licu, svedočeći o jednoj velikoj prošloj tragediji.

Narodni muzej predstavlja pravi mozaik srpske i svetske istorije, obuhvatajući periode od praistorije do modernog doba, koje će posetioci moći redom da doživljavaju krećući se od prvog sprata pa naviše, svakim korakom prelazeći novu istorijsku etapu. Zvuči divno, ali će biti ostvarljivo tek u nešto bližoj budućnosti – sredinom 2018. godine. Iako je 2014. muzej organizovao čak 18 tematskih izložbi, zbog svoje neslavne istorije zatvaranja i ponovnog otvaranja, stanovnici Beograda, a i šire imaju utisak kako muzej nije u funkciji već 20 godina.

Ne volim da kažem da muzej ne radi, zato što to nije tačno, ali ono što jeste  tačno, bez obzira na broj urađenih gostujućih i tematskih izložbi do februara prošle godine; ono što jeste činjenica je da stalne postavke nema od juna 2003. godine. – navodi, za Foresighter PR menadžerka Narodnog muzeja, Lidija Ham Milovanović.

Iako je muzej bio otvoren do februara, diskontinuitet je nešto karakteristično za narativ ovog muzeja, što stvara velike nesporazume u široj javnosti. Muzejske publike ima kada ima dobrih sadržaja. Naši ljudi znaju da dođu u muzeje i vole da dođu i uživaju - dodaje PR menadžerka Ham Milovanović.

Buduće posetioce treba da raduje vest, da radovi odlično napreduju i da će muzej promeniti svoju politiku stalnih izložbi, po uzoru na savremene strane muzeje. Planiraju se i male varijacije u odnosu na neke nove priče i kontekste, kako dalje navodi PR Narodnog muzeja, uz zadržavanje tradicije o obeleživanju bitnih datuma i godišnjica.

Iako sve ovo predstavlja svojevrstan hendikep celom srpskom narodu, kompletna restauracija je ozbiljno shvaćena tek 2014. godine. Postojali su razni projekti kao osnovne zamisli, koje je država odbacila kao ili previše ambiciozne, ili suviše skupe.

Prostor će ipak ostati isti. Pored radionica za decu i odrasle, koji su još ranije činili praksu ovog muzeja, Ham Milovanović objašnjava kako su aplikacije za teblete i obine telefone već postali standard, koji je čak prevazišao i audio vodiče.

Ovaj vid pametne modernizacije je primenjen i na Muzej Vuka i Dositeja, ogranak Narodnog muzeja. Zgrada koja zaista predstavlja vrhunsko remek delo arhitekture, prvobitno namenje za obrazovnu ustanovu, ponosno stoji od sredine XVIII veka pa sve do danas. I ona je takođe renovirana, a njena postavka obnovljena krajem 2013. godine.

Vostani Serbije!

Davno si zaspala,

U mraku ležala.

Sada se probudi

I Serblje vozbudi!

Citat iz Dositejeve himne Vostani Serbije koja ponosno stoji ispisana na zidu Muzeja Vuka i Dositeja plače za nečim, kao da niko to ne vidi. Koliko je ironije i nivoa simbolike potrebno razgrabiti da bi se tekst, u kontekstu današnjice, odnosio i na velelepnu zaoštavštinu najstarijeg srpskog muzeja? U ovom smislu su umetnici proroci. Tragajući za ispunjenjem svojih želja, za samospoznajom, oni zapravo stižu do izvora inspiracije, koji je univerzalan i višesmislen, koji je večan i primenjljiv za sva vremena. Tako je Dositej bio u pravu, a i sada je, da nešto ovde u mraku leži i da Srbe treba razbuditi iz tog zimskog sna neznanja i iluzije.

Koliko li se ljudi sada srami u svojoj nutrini kada slučajno, u prolazu, načuje za neki podatak o Vinči, o svojim kraljevima i vladarima, svecima i slikarima, u suštini ne znajući ništa o tome? Jer kao sasvim mali nisu bili uvedeni u diskurs istorije sopstvene zemlje i zato sada ne smeju iz novonastalog stida, svojstvenog samo odraslima, da pitaju, da saznaju; boje se da otkriju sopstveno neznanje.

Eto koliko je dubok mrak ove greške, koliko je Srba ostalo, uskraćeno ponosa i znanja u svom odrastanju, prvih Srba milenijumske generacije; nažalost to će imati odraza na celu državu i sve njene stanovnike. Jer jama neznanja je duboka i crna, a sram je lopata koja će i ako jednom prestane da rovari, morati sve da zakopava. Pa tek onda, možda, i to je jedno veliko možda, da sadi od početka.

   Zbirke ,,Narodnog muzeja uključuju:

    Baštinu Lepenskog Vira i Vinče

    Beogradsku mumiju

    Miroslavljevo jevanđelje

    Numizmatske zbirke sa raritetnim novčićima od antičkh vremena do danas

    Srednjevekovne ikone i freske

    Skulpture Ivana Meštrovića

    Dela srpskih slikara: Nadežde Petrović, Save Šumanovića, Petra Lubarde...

    Dela svetskih slikara: Van Goga, Rubensa, Ticijana, Matisa, Pikasa, Kandinskog, Renoara, Šagala...

Pored toga što će muzej biti koristan i za rastući turizam Beograda, Lidija Ham Milovanović zaključuje kako ipak Nacionalne institucije pre svega služe svom narodu; primarna publika je lokalna. I zaista sa svojih preko 400 000 eksponata i artefakata neprocenljive svetske vrednosti, ostaje nam samo da odbrojavamo dane do otvaranja. A i šta je nepune dve godine naspram milenijumskog čekanja Praroditeljke da je Srbi ponovo posmatraju sa tihim strahopoštovanjem?

Fotografije: Anastasija Lapčević

Piše za The Foresighter: Anastasija Lapčević