Foresighter - Demonetizacija na indijski način

Valuta u Indiji, je kao što dobar deo nas zna, rupija, (eng - rupee, zvanični kod – INR). Njen kurs prema evru jeste oko 73,3.

Autor ovog članka je imao priliku da početkom novembra boravi nekih desetak dana u Indiji, i to u Hajderabadu, u glavnom gradu savezne indijske države Andra Pradeš. I imao je priliku da potroši koju rupiju.

U praksi to trošenje na nekoliko primera izgleda ovako: jedna Uber vožnja od nekih 20 kilometara staje oko 250 rupija, flašica vode u supermarketu od pola litra je nekih 10-20, karta za gradsku železnicu u Hajderabadu je 10, kafa u najluksuznijem hotelu u gradu koji je u sklopu tamošnjeg kongresnog centra se kreće od nekih 120 do oko 200, itd. Ovo se navodi da bi čitalac stekao utisak šta može da uradi sa novčanicom od 500 ili 1000 rupija.

Zašto se naglašavaju ove dve banknote, od čitavog spektra? Naime, ukoliko ste stanovnik Indije ili turista, a novčanik vam je pun novčanica od 500 i 1000 probudivši se 9. novembra mogli ste da budete u velikom praktičnom problemu.

Naime, u utorak 8. novembra 2016, na Mitrovdanak, hajdučki rastanak, premijer Indije Narendra Modi izlazi ispred tv kamera i saopštava da se od ponoći iz upotrebe povlače sve novčanice od 500 i 1000 rupija, da bi se suzbili korupcija, finansiranje terorizma i pranje novca, jednom rečju crno tržište novca. Umesto njih će se u opticaj pustiti nove novčanice istih apoena (doduše neko spominje, a neko ne ove od 1000) i dodatni kontingent novih od 2000.

Dodatna poruka jeste da će banke biti zatvorene u sredu i četvrtak, kako bi se omogućila priprema za uvođenje novih banknota u opticaj, kao i da će u ta dva dana biti onemogućeno podizanje novca sa bankomata. Najavljeno je da će građanima biti omogućeno da zamene „zabranjene“ novčanice do kraja 2016. godine.

Inače, ove dve banknote su povučene, jer se procenjuje da je najveći deo novčane mase u opticaju u Indiji upravo u ova dva apoena, kao i da se oko 50% transakcija obavi učešćem novčanice od najmanje 500 rupija. I kada prorade bankomati, na njima će moći da se podigne do 2.000 rupija, a kasnije i do 4.000. U bankama će do kraja godine moći da se podiže najviše 10.000 dnevno i 20.000 nedeljno. Naravno, već u tih par minuta do ponoći 8.11. narod je pohrlio da pokupi iz bankomata, ono što se pokupiti može.

Autor ovog članka to već posmatra iz kreveta, polagano se spremajući na počinak, sa reakcijom u stilu ma šta me briga, odoh ionako preksutra za Srbiju. Međutim onda se usijaše grupe na društvenim mrežama i internim mail listama učesnika skupa pa dođe iz odande u glavu da se pogleda u novčanik. I sada prelazim na teren ličnog.

U novčaniku imam 590 rupija (500+9x10). Sva sreća pa sam tog 8. novembra imao pauzu pre podne u programu konferencija pa sam otišao da kupim suvenire i ratosiljao se svih novčanica koje sam imao zamenivši 40 dolara u hotelu. Jutro je pametnije od večeri, kaže naš narod, a i ja noseći se mišlju jurnuh na recepciju. Pravim se nevešt i pitam ljubazne momke da li bi mogli da zamene mojih 500 za pet po 100, jer uostalom obavljaju menjačke poslove. Oni insistiraju da ne mogu, a na moj argument da mogu da uzmu mojih 500 i zamene ih u bankama u narednom periodu i računajući na bolećivost prema turisti koji uskoro ide, njihov kontraargument je bio da bi i učinili na drugarskoj bazi, ali da jednostavno zbog Vladine odluke, preko noći nastade oseka i novčanica u manjim apoenima. Krenuvši drugim kolosekom, pitah ih, kako su mi oni onda mogli dati novčanice od 500 prilikom zamene onih 40 dolara. I nakon njihovog odgovora da niko nije imao pojma, shvatih da je ta Vladina odluka bila ultraiznenadna.

Pozovem Uber sa očekivanom cenom vožnje od 70 rupija i napravih plan po kome ću da se pravim blesav i da ponudim ljubazno vozaču onih 500. Dođosmo do kraja, nudim mu ja svoje zalihe, on ljubazno, ali ni da čuje. Još mu ja kažem da bih ga častio i dao mu i 200, samo da imam nešto živog keša, a on može da zameni parice u banci za dva dana. Kaže meni vozač, najljubaznije, da bi on meni vratio kusur, ali neće imati od čega da funkcioniše u narednih dan – dva. Sugerisa on meni da pokušam u obližnjem tržnom centru, jer ako ko ima živih para onda je to hipermarket ili neki od butika. Kratko je meni trajala ta ushićenost, ali kako se čovek približi nekoj prodavnici vidi obaveštenje koje izbija oči. Pokušavao sam i sa varijantom da napravim kupovinu od tačno 500 rupija, da nema potrebe za kusurom, ali slaba vajda.

Izgleda da su svi zabranu shvatili doslovce. U povratku sam pokušao da platim ulaz na bazar koji se naziva „Šilparamam“, koji košta 40 rupija, ali opet ništa. Niko neće da primi pa to ti je.

Nakon povratka u hotel shvatam da ljudi koji su ovde mogu da budu baš u problemu. Čitam u novinama izjavu neke gospođe koja kaže da je morala da pozajmi nešto sitnijeg novca od komšinice da ode da kupi jaja na pijaci, kao i pregršt sličnih priča. Tada i shvatam da je tom odlukom Vlade, apsolutno zabranjen promet u ovim novčanicama, jedino se ostavlja mogućnost da se ovi apoeni koriste u „esencijalnim“ slučajevima u narednih tri dana od donošenja odluke. To bi bila plaćanja u državnim bolnicima, kupovina lekova na recept u državnim apotekama, kupovina autobuskih, voznih i avio karata kod državnih operatera, kao i kupovina goriva na državnim benzinskim stanicama, specijalizovane kooperative kao i prodavnice mleka autorizovane od strane Vlade i plaćanja za pogrebne usluge.

Takođe, objavljeno je i da će domaćim i stranim turistima biti omogućeno da zamene ovakve novčanice na internacionalnim terminalima na aerodromima širom zemlje, ako ovi iznosi ne prelaze 5.000 rupija. Iz ličnog iskustva sa svojih 500 videh da to nije bilo moguće.

I tako ostadoh ja sam sa svojih 500, kršeći pozitivne propise Indije na današnji dan, ali i čekajući neku aukciju za nekoliko godina, gde ću uspeti da uzmem par hiljada rupija. Možda se ovo i pokaže kao pametna investicija. Šalu na stranu, ali zaista sam se pitao šta su radili oni ljudi, strani turisti, koji su morali da napuste zemlju tog 9, 10. ili 11.11, sa na primer tri od 1000 i četiri od 500. Zaista do danas mi nije palo na pamet rešenje. Neko će reći da su uvek tu i kartice. Naravno da su tu kartice, ali ni one nisu svemoguće pa čovek mora da razmeni neki evro i dolar i da kupi domaću valutu i da normalno funkcionišu na ulici, pijaci u nekoj kafanici. Pa eto i autor teksta bi nadrljao da tog 8.11. nije mislio na užu i širu familiju.

Naravno, po povratku u Beograd, kopka čoveka da prati ovu temu i dalje. Jedan od problema jesu i ljudi koji su glasali za Modija. Kažu analize da je veliki broj onih klasičnih malih trgovaca koji gro svog poslovanja obavljaju u kešu. Šta će biti sa njima kada se pojave u banci u narednom periodu sa nekoliko stotina hiljada rupija iz slamarica na šalteru banke niko živi ne zna.

U novinama sam pročitao da su mnogi ljudi bili na ivici gladi u tih par dana likvidnosne blokade. I ono najopipljivije jeste da je nakon otvaranja banaka na hiljadama mesta došlo do haosa. Milioni ljudi su navalili na šaltere banaka, novca je ubrzo nestalo, nastali su i lom izloga i tuče sa organima reda. Kažu novine da je samo u Nju Delhiju prvog dana ponovnog rada banaka zvanično primljeno oko 3.000 poziva zbog narušavanja javnog reda i mira u poslovnicama. A još veći haos je nastao kada je narod shvatio da bankomati (njih 200.000) nisu setovani za podizanje novih novčanica od 2.000 rupija.

Dakle, u se i u svoje kljuse i što sitnije rupije u novčanik. Pa ako sledeći put reše da povlače ove od 10 i 20 nek ide život. A do tog sledećeg puta, o tome šta se dešavalo u Hajderabadu i kako se tamo živi u jednoj od skorih priča.

Piše za The Foresighter: Magistar poslovnog upravljanja, Aleksandar Popović

Fotografije: Aleksandar Popović